Posebno za Vas, sastavili smo tri predivna sastava na temu,

“Jedan dan u prirodi”, mogući naslovi su još: “ Opis prirode sastav”, “ Šetnja kroz šumu sastav”, “ Uživanje u netaknutoj prirodi”. 

Prvi i treći rad su napisani za učenike malo starijih razreda, šestog, sedmog, dok je drugi rad upotrebljiv i za niže razrede. Prva dva sastava su u muškom rodu, dok je poslednji u ženskom rodu, svakako, nećemo se ljutiti ukoliko i promenite taj minoran detalj. Izvolite, izaberite ono što vam se dopada, sigurni smo da ćete naći to što tražite. Pogledajte i ostale radove na našoj stranici.

Jedan dan u prirodi sastav – Primer 1

Svakog jesenjeg raspusta, kada mi vreme dozvoli, trudim se da odem sa drugarima u prirodu. Ne postoji nista velicanstvenije od mirisa vazduha kada se ode van grada. U blizini moje kuće prostire se prelepa šuma u kojoj se osećam zaista posebno. Ništa drugačije nije bilo ni ove jesenje nedelje.

Bio je miran, oblačan dan i našao sam se odmarajući se pored velikog hrastovog drveta. Divio sam se lepoti šume koja me je okruživala. Nebo bez sunca nadvilo se iznad krošnji visokog drveća. Stvorilo je taman štit nad mojom glavom. Grimizno i kestenjasto lišće bilo je veličanstven prizor. Bilo je jasno da je jesen. Duvao je blagi vetar, stvarajući jedinstven zvuk šuštanja lišća. Listovi su izgledali kao da čeznu da padnu s drveta i pridruže se svojim drugarima na šumskom tlu. Zajedno sa borovim iglicama i ostalim biljkama, opalo lišće je formiralo gusti jesenji tepih kojim hodam. U daljini se nazirala staza kojom sam došao kroz kroz gusta stable drveća… Želeo sam da nikada ne moram da se vratim kući.  Zvuci motornih testera činili su se kao rapsodija zvukova, ali bilo je zaista tužno. Počele su seče za zimu. Jedan velelepni hrast je pao u mojoj blizini, napravio je ogroman sloj prašine koja se podigla u vazduhu. Gusta magla prašine zamutila mi je vid. No, sve to je trajalo jako kratko. Ubrzo sam ugledao horizont u daljini kao iz bajke. Činilo mi se kao da ta daljina čuva neku duboko skrivenu tajnu.  

Drug me je opomenuo kada je video da sam odlutao mislima negde daleko. Znao je koliko volim prirodu, ali je ipak hteo da se nekako zajedno zabavimo. Igrali smo se najzanimljivije igre na svetu – žmurke. Ubrzo nam je nestalo daha od silnog jurcanja i skrivanja. Seli smo da odmorimo pored mog omiljenog drveta, starog preko tri stotine godina, sa debelim stablom, dok se po zemlji korenje protezalo svuda oko nas. Odlutao sam ponovo. Odmarajući se ispod senke ovog divnog drveta, osećao sam miris borovih iglica u vazduhu, nekako je podsećalo sve na ambijent Božića, iako je tek jesen. Obuzet svežim, šumskim vazduhom, posmatrao sam kako je jedan vrabac leteo visoko iznad nas. Nekoliko metara pored mene, užurbano je jedna veverica skakutala od drveta do drveta, skupljajući žirove za zimu. Tek sada, kada sam malo pomnije obratio pažnju,  shvatio sam da je šuma bila dom mnogo predivnih stvorenja. Dajući im zaštitu i hranu, šuma je rado nagrađena društvom ovih životinja. Pored mene poraslo je par mladica, nazirući se pomalo iz zemlje. Bile su ka deca, učeći da se razvijaju pod vođstvom svojih odraslih i potpuno zrelih roditelja. Iz žbuna sam čuo krckanje grančica, nadao sam se da je košuta, tako sam želeo da vidim uživo jednu od njih. Nažalost, to je bila samo krtica, koja je iskopala svoj tunel do tog mesta unutar žbuna. Veoma čudna stvorenja. Pratili smo njene prokope koji su vodili ka izlazu iz šume, a kako se mrak već bližio, morali smo polako da krenemo ka kućama. Oprostio sam se sa drugom i nadao se da je i on uživao u prirodi kao i ja. Činilo mi se da jeste.

Kada sam se vratio, večera je bila spremna, i svi su željno iščekivali da im ispričam svoj divan dan. Sve sam detaljno opisao i to sećanje će mi biti urezano sve do narednog susreta, koji će biti već narednog vikenda.

Šetnja kroz šumu sastav – Primer 2

Svim učenicima je dosadno u školi, to je normalno. Tako i meni. Svima treba odmor od naporne sedmice, niko ne voli baš toliko da uči. Uz svu tu dosadu, naravno, u proleće je napolju skoro uve sunčan i prijatan dan, što nam  svima stvara dodatnu nervozu…Šta ima lepše od dana provedenog napolju po takvom danu. Ništa.

Srećom, jednog prelepog prolećnog dana, prošle školske godine, negde pred kraj polugodišta, nastavnik je rešio da nas povede do obližnjeg izletišta na čas u prirodi. Oduševio sam se. Ne samo da ću imati prelep dan u prirodi, već će sa mnom biti i svi moji najbolji drugari. Za usput sam kupio konzervirane hladne napitke i paketiće čipsa. Ko ne voli da užina, naročito na svežem vazduhu. Hod do izletišta trajao je svega sat vremena, jer je bilo jako blizu grada, pokraj obližnjeg sela.

Nisam ni znao da takvu lepotu imam na svega sat vremena od kuće. Svi smo bili veoma ushićeni. Nakon dolaska tamo, seli smo u hladovinu, pored česme sa bunarskom vodom iz obližnjeg dvorišta. Ništa hladnije nisam pio u životu. Ubrzo, krenuli smo uskim puteljkom, koji je vodio na vrh uzbrdice. Odozgo, pogled je bio veličanstven. U daljini, protezao se prelepi horizont, a Sunce je obasjavalo krošnje bodljikavih borova, koji su se presijavali na njegovoj svetlosti. Krenuli smo nizbrdo, a ja sam jedva čekao da sakupim što više šišarki koje su opale sa tog divnog drveća. Nekoliko ću sačuvati, mislio sam u sebi, a sa par ću gađati devojčice, znam da će ih to iznervirati. Stigavši dole, našao sam par kako leže na travi. Nastavnik je pripremio iznenadjenje. Poneo je sekiru i ponudi jednom od nas da sasečemo staro, osušeno drvo, a iz ranca je izvadio mladicu kako bismo posadili jedan posve novi život. To su više bila ženska posla. Ja sam opet najveći mangup u razredu, ne smem da kvarim svoj ugled. I tako sam rešio da odem sam dalje u šumu kako bih pronašao još šišarki. Ali hodajući, odjednom sam čuo čudnu riku, shvatio sam da je to kojot, a poznato je da u selima kraj grada ima tih zveri. Potrčao sam punom brzinom u suprotnom smeru ka razredu. Iscrpljen, jer nisam ni shvatio koliko duboko sam zašao, veoma uplašen, popeo sam se na visoko drvo. Osvrnuo sam se oko sebe; bilo je samo drveće. Tada sam shvatio da sam se izgubio u ovoj nepoznatoj šumi. Kao da se odjenom smrklo, a ja nisam znao šta da radim. Ubrzo sam se smirio, jer sam veoma voleo prirodu, u prirodi si slobodan. Legao sam na granu, a iznad mene je lišće pravilo prelepe senke. Nisam ni sanjao da ću ovoliko uživati, iako sam bio sasvim sam i iako sam znao da će me nastavnik grditi kada se vratim nazad, ako se vratim.  Svež vazduh me je opio i bio sam očaran sa dve veverice kako se jurcaju i veru po drveću. Odlučio sam da još malo istražim šumu, a put do razreda će mi se već nekako sam ukazati. Našao sam žbunje divljih bobica, istih kao u mom selu, koje sam obožavao. Pojeo sam par sa slašću. Ispred sebe ugledao sam potočić, sa hladnom izvorskom vodom koja je žuborila i stvarala neverovatnu muziku. Pošto je moj ranac ostao sa grupom, bio sam jako žedan i napio sam se hladne, slasne vode. Nije kao ona gradska. Nije mi nikako bilo jasno zašto ne sprovedu ovakvu vodu i do gradova. Umio sam se i rešio da odmorim pokraj žubora. Kako sam posmatrao tok vode, video sam par riba u njoj. Uzeo sam stap i pokušao da ulovim jednu. Nisam ni sanjao da ću u tome i uspeti. Činilo mi se da sam se dosta zaržao i morao sam da pokušam da pronadjem put nazad. Kako će svi biti oduševljeni ribom, možda se ni nastavnik neće naljutiti, izmisliću usput neku priču. Pola sata kasnije, grupa je i dalje bila na istom mestu na kom sam ih ostavio, još uvek su sadili novo drvce. Niko nije ni primetio da nisam bio tu, nastavnik je nešto objašnjavao. Što je sigurno, sigurno je, staviću ja svoju ribu u ranac, tako niko neće znati da sam išao negde. Svi su izvadili svoje užine i ćebad, posedali na zemlju i uživali u prirodi. Bio je to zaista čaroban dan.

Umorni, vraćali smo se do škole, po svoje stvari. Imali smo najispunjeniji i najlepši dan, a nastavnik je obećao da će nas i sledeće godine odvesti na neko zabavno i opuštajuće mesto u prirodi. Verovao sam mu na reč i  nadao se da će se to zaista i dogoditi. Znam da će to biti moja Novogodišnja želja.

Opis prirode sastav – Primer 3

Nekoliko godina već nisam bila kod dede na planini, ali ove sam našla malo vremena, ipak je to moje omiljeno mesto i znam da me se deka uželeo. Jedva čekam, jer znam da će me odmah povesti u obilazak, kako bih se prisetila svih predivnih delova koje priroda na planini nudi. Obožavam sve vezano za to mesto.

Tlo ispod krutog lišća je smrznuto. Udišem hladan vazduh u pluća, izdahnem, vidljiv mi je dah. Prelazim preko palih grana. Crvenorepi soko leti mi iznad glave, to je znak sreće kažu bake. Nema staze niti puteljka, koji bi označili kuda da krenem, samo staro udubljeno tlo na kome je nekada bila železnička pruga. Delovi šina su prekriveni mahovinom. Preskačem potočić, pored kog se vide truli ostaci mostića, koji je vodio preko njega. Vidim lisicu kako izlazi iz svoje jazbine, ali videvši me, vratila se unutra. Zamišljam da sam ta lisica, da živim u ovom prirodnom raju. Putovanje niz ovo brdo nije lako, trnoviti grmovi kupine i polegla stabla ometaju napredak. Na dnu se mali žuborni potok zamrzao po ivicama, putuje pod stenama i nastavlja svoj drevni put dalje, daleko… Gledam prema vrhu brdu sa kog sam se tek spustila i pitam se kako će proći povratak. Nastavljam se kretati. Znam da će sledće brdo biti lakše, nema trnovitih staza, samo klizavog lišća, koje će me otkotrljati niz brdo ukoliko ne nađem mesto za držanje. Trik je da ukopam čizme u zemlju kao da sam na stepenicama. Ova brda su strma. Konačno na vrhu, osvrnem se na ovu malu izvorsku dolinu, nisam toliko visoko, ali kakav pogled. Veličanstven. Čujem samo otkucaje svog časovnika na ruci i poneko vučje zavijanje negde daleko. Na grani iznad sebe vidim krznenu loptu, nisam sigurna šta je. Pokušam da poguram štapom koji sam našla i vidim da je to sova. Krznena, divna i svetlo siva; Nastavljam svoj hod. Poslednji put sam ovako, sasvim uživala u zimskoj idili i netaknutoj prirodi pre tri godine, a tako volim ove duge šetnje… Tada je bilo mnogo lakše proći kroz škriljske doline. Prošlog leta vetar je srušio drveće i pokidao strujne kablove na planini, nije bilo struje dve nedelje. Dokazi o tom neredu su jasni ovde, u ovoj netaknutoj šumi. Prolazim pored drveta koje prepoznajem, čije se grane protežu neobično, cik-cak, gore-dole, skroz isprepletano. Stižem i do trećeg potoka, koji je znatno veći od poslednjeg koji sam morala preći. Spuštanje prema potoku vodi me preko kamenja i strmih ivica, po kojima se još uvek vidi malo snega. U potoku je neka vrsta ledene ploče, dovoljne debljine da može izdržati moji četrdeset pet kilograma… Nailazim na stari, stotinama godina star tunel. Bio mi je dobro poznat. Zamišljam voz koji je nekada vozio ovim tunelom, pretvaram se da ga čujem i osećam tutnjavu. Poslednji put kad sam bila ovde, nije bilo ovoliko zapušteno. Sada mi već postaje hladno, ne mogu dugo da ostanem na ovom mestu. Penjem se kroz duboki sloj lišća i preko stena natrag do železničkog korita. Prolazeći kroz sve krajolike koje sam već videla, sada primećujem i stvari koje sam propustila. Deda me obaveštava da će uskoro zalazak Sunca, da bi uskoro trebalo da krenemo nazad, ka kolibi. Iako je put sada ravan, zidovi škriljaca se nalaze iznad nas, ograničavajući nam kretanje. U jednom trenutku ne vidim kroz palo drveće kroz koje moram da prođem. Moram se saginjati, provlačiti se, ponovo se saviti i naći svoj put oko trnovitih bobica. Konačno na čistini. Na pravom smo putu, vidim ponovo lisičju rupu i staru prugu,zato sam sigurna u to. Spuštanje je definitivno bilo lakše. Nekako smo uspeli. Blizu smo ulaza u selo. U daljini vidim parkiran, dedin beli auto…

 Kada sam se spremala za krevet, vidim mnogo sitnih ogrebotina po nogama. Razmisljam, bolje i to nego da tražim krpelja u glavi, na svu sreću, ništa me ne svrbi. Umorna ležem da spavam, srećna od ispunjenog dana na divnoj planini, razmišljam o pričama koje mi je deka pričao usput i tonem u san….