Dragi naši, napisali smo za vas radove na temu „Moj dom“, „Mesto gde živim“ ili nešto slično. Prvi i treći rad su napisani u muškom rodu, dok je drugi rad u ženskom rodu, ali svakako možete menjati po svojoj želji. Prvi sastav je napisan za niže razrede osnovne škole, drugi je napisan za sedmi ili osmi razred, dok treži preporučujemo za nekog ko je otprilike peti razred. Nadamo se da ćete uspeti da pronađete nešto što vam odgovara i da ćete uspešno izvršiti zadatak. Slobodno nam pišite svoje utiske. Srećno!
Primer 1
Dom je mesto gde se rodimo i živimo. To je najlepše mesto na svetu. Ako nas zadesi bilo kakva opasnost ili nevolja u životu, pronalazimo sigurnost u svom domu. Kada se radujemo i srećni smo, delimo je sa drugim članovima našeg doma. Svi vole svoj dom. Iz ovog razloga je engleski pesnik napisao: „Kuća, dom, slatki dom, Nigde kao kod kuće.”
Ja živim na selu. Moj dom se nalazi u centru sela, koje nije veliko, ima par hiljada stanovnika. U mojoj porodici ima šest članova. Sa mnom žive moj otac, majka, deda, baka i moja sestra. Ja sam drugo i najmlađe dete u porodici, i iskreno sam razmažen mnogo više od moje sestre. Dakle, kao najmlađi član uživam u ljubavi i naklonosti svih. Moj otac je advokat. Moja majka je učiteljica. Radi u osnovnoj školi u našem selu. Moja sestra studira u glavnom gradu. Studira književnost, jer kaže da je to ispunjava. Moji baka i deka obožavaju moju sestru i mene, sve nam ugađaju i obožavam ih. Živimo u prizemnoj, starinskoj kući, ali ona ima svoj šarm… Kuća ukazuje na jednostavnost naše porodice. Iako živimo u 21.veku, ona ima zidove od blata. Plan kuće je super, imamo četiri sobe isključujući trpezariju i kuhinju. Moji roditelji dele sobu, naravno koja se nalazi pored kuhinje. Jako je prostrana i svetla. Moja baka i deka dele sobu na kraju hodnika, koja je pregrađena, jer nam je bila potrebna ostava, u kojoj držimo svu ukusnu zimnicu koju moja baka vešto sprema. Iza kuće nalazi se prostrano dvorište, ograđeno živom ogradom, to je moje omiljeno mesto. Kada je leto, često mi dolaze drugari da roštiljamo. Takođe imamo bika, dve krave i tele, uvek poželim da nikada ne odraste, presatko je… U kući se zna ko je glavi, glava porodice, moj tata, koga sve slušam i često se pokoravamo svemu što on kaže, kod nas je to normalno. Moja majka i baka ne vole ni trenutak da nisam kod kuće, razdražljive su, kao i sve žene prema muškoj deci. Baka me prati do škole, a deka me čeka, iako imam prevoz do kuće, njima je draže da me čekaju. Posle poslednjeg časa, znam da ću ga ugledati na kapiji. Kada dođem iz škole, uvek me čeka ukusan obrok, jer moja majka super kuva. Možda je još ukusnije, jer sprema ručak na Smederevcu, na selu je uglavnom šporet na drva us vakoj kući, pa i u mojoj. Mislim da je zato hrana još bolja. Moja sestra, kada dođe kući za vikend uči od majke i pomaže joj u pripremi. Posle obroka volim da radim domaći u svojoj sobi, ona je plava i prostrana, ima veliki prozor koji gleda na dvorište. Sređena je po mom ukusu i jako sam zadovoljan. Imamo i prelepu baštu. Zalivam biljke, drveće i cveće u slobodno vreme. Volim to da radim. Kada moj deda ode da nahrani krave, uvek idem sa njim, najviše da bih video telence, dao sam mu ime Marko. Žao mi je kada treba da odem od njega, da mogu, spavao bih tu. Omiljeni dan u mesecu mi je kada dolazi ujak iz grada i kada donese puno slatkiša, on najbolje zna šta volim. Često, nedeljom, dolaze kućni prijatelji na večeru, tada je jako prijatna atmosfera. Moj otac je dobar domaćin. Skoro mi je bio rođendan, tada dolazi puno ljudi i mojih prijatelja da se radujemo zajedno. Bukvalno svi jako vole moj dom, kažu da je idealan i da smo jedna skladna porodica.
Ne mogu biti srećniji, nemam za šta da se žalim. Moj dom je definitivno najlepše mesto na svetu i ne bih ga menjao ni za šta.
Primer 2
Moj dom je bio više od običnog mesta za život, bio je moja svetinja. On je bio mesto gde sam mogao da se odmorim kako treba i kom sam bežao od realnosti kada bi život postao težak. Ona je definitivno bila utočište.
Nisam shvatala koliko volim svoju kuću dok nisam čula priču svoje prijateljice, koja se celog života selila iz kuće u kuću. Nikada nije ni pokušavala da se veže za svoj dom i prijatelje, jer je znala da je to samo privremeno. Njena priča mi se činila tužnom i bilo mi je jako žao, jer je moj dom, za razliku od njenog, uvek bio tu, na istom mestu, uvek sa istim ljudima u okolini. Međutim, sve se promenilo jednoga dana, kada sam morala da se iselim iz kuće u kojoj sam živela od svog rođenja, trinaest godina, jer je moj otac prodao kuću. Sada mi nedostaje sve u vezi sa njom… To je bila jednostavna kuća s dva sprata, okrečena u belo, s crvenim kapcima na przorima, koje sam stalno morala da perem na naređenje svoje majke. Grmlje ispred mog dvorišta bilo je moje omiljeno skrovište, trava koju bih šišao svake nedelje, jer nisam hteo da dozvolim da bude neuredna. Moja majka i ja obavljale bismo sve muške poslove, jer moj tata nije bio nikada kod kuće zbog posla, tu smo bile samo moja mama, sestra i ja. Moja viseća ljuljaška iza kuće, potok gde sam slušala žubor, bambus u dvorištu , koji smo dobili na poklin, a koji je moj komšija sekao i kuvao, guma zavezana za drvo gde smo se svi moji prijatelji i ja ljuljali, bile su sve stvari koje sam volela o toj kući i koje mi mnogo nedostaju. Nedostaje mi i moj najbliži komšija, koji mi je odmalena kupovao slatkiše kada se vraćao iz prodavnice, još je jedno sećanje na moj dom koji ću zauvek čuvati. Taj beli,divni objekt, ta kuća je bila više od skloništa; ovde sam bila mirna, uvek bila na svome sa mislima i bila sam voljena od strane ukućana. Moj dom mi je pružio više od ljubavi, pružio mi je toliko utehe, jer sam znala da će uvek biti tu, bez obzira na sve i bez obzira na to da li će neki ljudi otići iz mog života. Moj dom je bio u mirnom delu grada, gde nisam morala da brinem ni o kakvim opasnostima, bio je divan. Tu sam igrala košarku i odbojku sa društvom iz kraja. Sve moje životne avanture bile su vezane za taj dom i taj kraj. U toj kući mi se život činio potpuno jednostavnim, bilo je tako lako biti srećan i voljen. Kada se samo setim svoje starije sestre kako baca torbu s knjigama na naš travnjak i odlazi pravo u potok ili dvorište da proveri kako su njene kornjače i žabe, mi budi nostalgiju. Male stvari zbog kojih sam se smejala u toj kući, sada su ono što mi najviše i nedostaje. Te divne uspomene. Fascinantno je videti kako nešto tako jednostavno može da vas uobliči u to ko ste, kao što je mene moj dom, jednostavan kraj, svež vazduh uz potok, koji su mi život učinili toliko zanimljivim.
To je osećaj o kome sada kada više ne živim tu, stalno razmišljam, to je slika u mislima koju čuvam stalno. Žalosno je što mnogi ljudi ne osećaju ono što sam ja osećala prema svom domu. U ovoj generaciji porodice su prazne, jer ne komuniciraju dovoljno međusobno, uvek su u pokretu i ne uživaju u svom društvu. Većina kuća nisu dom, jer brzi način života ih ne čini domom. To za mene nije bio slučaj, to je bio moj dom u kome su moja sećanja još uvek u zidovima, pesme još uvek odjekuju, ljubav i smeh još uvek lebde u vazduhu. Ljudi ne uživaju danas u jednostavnosti i ljubavi; svi samo misle na novac, koji čini da žele više i više… Volio bih da mogu imati osećaj doma i ovde, gde smo se preselili, ali to je nemoguće. Ne znam ljude, hranu ili tajne. Moj nekadašnji dom mi je dao sve, jer sam znala sve njegove tajne, nisam ni sanjala da ću sreću morati da tražim negde van njega.
Međutim, život ide dalje. Iako mi se sviđa kako sam uredila svoju sadašnju sobu, ima neki šarm, iako nju sada moram da smatram svojim domom i da se navikavam, moja stara kuća će zauvek predstavljati moj prvi i jedini do mi ostaće mi zauvek urezana u srcu. Nadam se da ću nekada, u budućnosti uspeti da je otkupim i da stvaram svoju porodicu u njoj. Do tada, sećaću je se svakoga dana.
Primer 3
Dom je mesto gde boravimo sa svojim porodicama i u kom se osećamo sigurno. Izreka „Svuda pođi, kući dođi” je definitivno tačna na više načina. Najlepše je kod svoje kuće, sa svojim najdražima.
Za mene je moja kuća najbolje mesto na svetu, gde živim sa majkom, ocem i dva brata. Svi živimo u trosobnom stanu u prizemlju. Nalazi se u predgrađu, mirnom delu našeg grada. Moj dom se sastoji od velike kuhinje sa trpezarijom, dve spavaće sobe, dnevne sobe i toaleta. Iz dnevne sobe se izlazi na ogromnu verandu sa pogledom na grad. Otac me je doveo ovde pre sedam godin, kada sam imao samo četiri godine. Stan je dovoljno veliki za sve nas, i mogu reći da mi se sviša sve vezano za njega. Sviđa mi se što je sve u njemu moderno, zidovi su drečavih boja, pod je savršen za klizanje po kući, od mermera je. Ima sve neophodno za udoban život jednog jedanaestogodišnjaka. Kupatio je ogromno, veoma je svetlo i uvek čisto, mama se brine o njemu. Ima tuš, to mu jedina mana, jer mnogo više volim da se opustim u kadi. Kuhinja je omiljeno mesto, tu se sprema sva ta ukusna hrana koju svakog dana jedem, moja majka je izvanredna kuvarica. A još lepše je to što se svi okupimo oko velikog okruglog stola tačno u 16 časova za ručak, to je najlepši deo dana. Posle ručka moji roditelji piju kafu u dnevnoj sobi, a mi jedemo nešto slatko, šta god. Iz dnevne sobe izađemo na terasu da se proluftiramo, odatle imamo predivan pogled na park i igralište. Moja mama voli cveće, pa na njoj imamo veliki broj biljaka, koje se nalaze u ogromnim zemljanim saksijama, a moje omiljeno su crvene ruže, uvek za osmi mart svim devojčiama iz odeljenja odnesem po jednu. Sve ovo zelenilo čini na naš stan od spolja, sa ulice izgleda mnogo lepše i skockanije. Moja soba je najbolje uređena, po mom ukusu, ima postere na svim zidovima, a najviše volim da legnem i učim na plavom vunenom tepihu koji se prostire kroz celu sobu. U sobi imam svoj mali svet, sve što mi je neophodno, kompjuter i tv, kao i razne konzole za igrice. Moj mali raj.
Sve ovo, a i mnogo više, čini moju kuću lepim i vrlo prijatnim mestom za život. Moj dom zauzima visoko mesto u mom univerzumu. Osećam se potpuno sigurno u njemu i on je moje utočište. Kada se vratim iz škole, osećam veliku udobnost u svojoj kući. Dome slatki dome.
